U čemu je razlika između POLLING-a i EVENT-DRIVEN  načina rada?

Polling je jedan od metoda čitanja ili upisivanja podataka u akvizicioni sistem. Vreme između dva prozvana čitanja se raspoređuje operativnim sistemom na pr. Windows-ima. Zbog toga ovo vreme nije deterministički, jednoznačno određeno, nego zavisi od mnogo faktora u sistemu, kao što su brzina računara, operativni sistem, programski jezik i optimizovanost vašeg koda. Rad u pozadini, kao što su DMA transver podataka ili interaptom generisane aktivnosti, je zadatak koji se obavlja pod kontrolom akvizicionog hardvera, koji obaveštava aplikaciju kada je operacija kompletirana. Vreme između dva čitanja koja se obavljaju u pozadini, kontrolisano je akvizicionim hardverom i nezavisno je od Windows tajminga. Tokom prenosa podataka koji se u pozadini obavlja, akvizicioni hardver prekida CPU, a drajveri opslužuju te prekide i prebacuj*u podatke u memorijski prostor aplikacije. Kada je zahtevana operacija u pozadini završena, drajver prosleđuje Windows poruku ili događaj aplikaciji, koja može da odgovori na taj događaj i da manipuliše podacima. 

Metod pollinga je jednostavan za programiranje, međutim, ipak se preporučuje primena event-driven metode, pošto je ona prenosiva, robusnija i manje zavisna od tajminga operativnog sistema.

Šta je greška kvantizacije i u kakvoj je ona zavisnosti sa odnosom signal- šum?

Greška kvantizacije je razlika između analognog signala i najbliže raspoložive digitalne vrednosti za svaki uzorak iz A/D konvertora. Greška kvantizacije takođe unosi šum u semplovani signal koji nazivamo šumom kvantizacije. Što je veća rezolucija A/D konvertora, to je manja greška i šum kvantizacije. Relacija između rezolucije (u bitovima) i šuma kvantizacije, za idealni A/D konvertor, može da se iskaže kao odnos signala prema šumu (S/N) = -20*log (1/2^n), gde n predstavlja rezoluciju A/D konvertora izraženu u bitovima. 

S/N predstavlja odnos signal/šum, i izražava se u decibelima (dB). Prethodna relacija može da se aproksimira kao S/N » 6*n. Tipičan odnos S/N za idealan A/D konvertor je 96 dB za 16 bita, i 72 dB za 12 bita.

Zašto treba da linearizujem signale sa termoparova i kako to da uradim?

Termoparovi su najčešće primenjeni senzori za merenje temperature. Robusni i jeftini, oni su idealni u aplikacijama u industriji i u nauci. Sastoje se od dve žice od različitih metala, spojene na jednom kraju. Termopar generiše napon, koji zavisi od temperature spoja metala (Seebeck-ov efekat). Za različite temperaturne opsege, na raspolaganju su različite vrste termoparova. Međutim, problem sa termoparovima je što napon koji oni generišu nije linearan u odnosu na temperaturu. To je razlog što se merenja pomoću termoparova moraju linearizovati.

Linearizacija se može uraditi hardverskim putem (kondicioniranjem signala) ili na softverski način. Na raspolaganju korisnicima su moduli za kondicioniranje signala koji pored izolacije signala vrše i kompenzaciju temperature hladnog kraja. Linearizacija se može vršiti relativno lako softverskim putem. Metod koji ćete koristiti je proizvoljan. Konačno, skuplje je izvršiti hardversko kondicioniranje signala, a softverska linearizacija je lakše izvodljiva, jeftinija i mnogo tačnija pa je preporučujemo.

ZA i PROTIV primene vizuelnog softvera umesto pisanja sopstvenog koda?

Uveliko su na raspolaganju gotovi aplikativni paketi koji obavljaju specifične zadatke, kao što je simulacija osciloskopa, strip-chart  registracija i sl. Takođe, na raspolaganju su i brojni softverski paketi koji omogućavaju da dizajnirate sopstvenu aplikaciju uz pomoć grafičkih alata. Većina tih paketa, kao što su na primer Visual Designer ili LabVIEW, omogućavaju da lako dizajnirate korisnički interfejs. Mnogo su fleksibilniji nego namenski paketi koji obavljaju specifične zadatke, jer vam omogućavaju da dizajnirate široku lepezu projekata za vrlo kratko vreme.

Ako ste iskusan programer, postoje određene prednosti za pisanje sopstvenog koda koji treba da upravlja vašom aplikacijom. Takav pristup čini vaš program manjim i često fleksibilnijim, pošto sadrži samo one funkcije koje su neophodne za rad vaše aplikacije. Brzina izvršenja koda je takođe bolja, što je važna karakteristika, ako je rad u realnom vremenu važan ili kritičan.

Međutim, ako je vaša prvenstvena briga cena, nešto veća investicija u grafičke softverske alate pokazaće se isplativom, gledano dugoročno. Bez obzira na vaše programersko iskustvo, primena vizuelnih softverskih paketa, kao što na primer CONTROLpro, Visual Designer ili LabVIEW, dramatično će redukovati vreme razvoja i praktično eliminisati ponekad dug i zamoran proces debagiranja. Pored toga, ti paketi omogućavaju da mnogo lakše dokumentujete, održavate i modifikujete vaš sistem. 

 Može li se REAL-TIME aplikacija izvršavati u WINDOWS  okruženju?

Rad u realnom vremenu je relativan pojam i zavisi od same aplikacije i korisničkih zahteva. U nekim aplikacijama, korisnik smatra da je vreme odziva od 100 ms realno vreme, dok u drugim primenama vreme odziva od nekoliko sekundi zadovoljava zahteve rada u realnom vremenu. Uopšteno, Windows nije baš odgovarajuće okruženje za determinističke aplikacije u realnom vremenu, obzirom da Windows okruženje nema sposobnost determinističkog tajminga, odnosno striktno i precizno kontrolisanog odmeravanja realnog vremena, nezavisno od rada i aktivnosti operativnog sistema. Windows je operativni sistem opšte namene, u kojem se mnogi zadaci i aktivnosti odvijaju u pozadini, bez neposredne kontrole i znanja korisnika šta se događa i na koji način se određena transakcija izvodi. Ove aktivnosti uzimaju određen broj procesorskih ciklusa centralnog procesora (CPU) i generišu zahteve za prekid, tako da na taj način dele resurse računara sa korisničkom aplikacijom. 

Real Time aplikacije bolje rade sa namenskim operativnim sistemima, koji se izvršavaju na embedded  sistemima. Neki korisnici još uvek koriste DOS zbog njegovih superiornih performansi u Real Time aplikacijama. Zaključak: Windondows je operativni sistem koji je u pojedinim aspektima optimizovaniji OS od drugih i najčešće je u dobrom balansu između fleksibilnosti, funkcionalnosti, lake primene, robusnosti i pouzdanosti i nezadovoljstva profesionalnih korisnika.

 Koji programski jezik ili paket treba koristiti u akvizicionom sistemu?

Na ovo pitanje se najbolje može odgovoriti ako se uzmu u obzir specifične okolnosti, kao što su aktuelni zahtevi, budući ciljevi, programersko iskustvo i kvalitet podloga datog projekta. Aplikacija u akviziciji podataka obično određuje tip hardver, koji utiče na izbor softvera a ovaj na izbor operativnog sistema. Pre svega traba da se utvrdi da li su izabrani hardver i programsko okruženje potpuno kompatibilni i da li mogu da daju potrebne rezultate.

Namenski paketi za akviziciju podataka, merenje i procesno upravljanje kao što su LabVIEW, TestPoint, Visual Designer i Labtech CONTROLpro predstavljaju “zatvorene arhitekture”. Istovremeno, ti paketi imaju najjednostavniji metod izrade softvera i gotova rešenja za komuniciranje sa hardverom, logovanje podataka, grafiku ili analizu. Međutim, oni su često hardverski specifični i nisu lako portabilni sa jednog operativnog sistema na drugi. S druge strane, paketi koji su zasnovani na nekom programskom jeziku su jednostavniji za upotrebu, sveobuhvatniji su i snažniji. 

Primetili smo poslednjih nekoliko godina, da većina korisnika sistema za akviziciju podataka preferira “otvorenu arhitekturu”, alate bazirane na Windows 95-2000/NT okruženju kao što su Visual BASIC ili Visual C/C++ koji postaju glavna okruženja za opštu akviziciju podataka, merenje i procesno upravljanje. Visual BASIC je jezik koji mnogi naši korisnici veoma cene, obzirom da je to jeftino okruženje, relativno lako za učenje, a ipak dovoljno snažno da zadovolji većinu zahteva u akvizicionim poslovima. 

Visual C/C++ je mnogo napredniji jezik sa moćnim razvojnim alatima, praktično neograničenih mogućnosti (svi softverski drajveri koji rade pod Windows okruženjem su razvijeni na Visual C/C++ jeziku). Drugi popularni jezici visokog nivoa su Delphi i C++ Builder.  ED svoje aplikacije uglavnom bazira na C-u ali naš drugi ogranak ima razvijenu objektno - orjentisano SCADA okruženje u Delphi-u. Ovakva objektno definisana SCADA na PC kontrolerima, daje performase koje sa PLC sistemima uopšte nisu moguća.

Više detalja o ovoj temi naći će te na strani Softver.

Zašto je ActiveX  važan u aplikacijama akvizicije podataka?

Softverska industrija nas brzo pomera u smeru arhitekture bazirane na instant komponentama. ActiveX je skup pravila koja nam objašnjavaju kako različite aplikacije ili softverske komponente treba da međudeluju i dele informacije u Windows okruženju.

ActiveX kontrole (poznate kao OLE ili OCX  kontrole) su elementi korisničkog interfejsa, kreirani standardima za razmenu informacija i funkcionalnu modularnost u aplikacijama baziranim na Windows okruženju. ActiveX kontrole su bazirane na Component Object Model (COM) tehnici, softverskoj arhitekturi koja omogućava da se aplikacije prave primenom softverskih komponenti. Component Object Model tehnika ima mnoge prednosti, kao što su: laka integracija, skalabilnost (scalability), simultanost, nezavisnost od programskog jezika, kompatibilnost između različitih platformi, kao i sistem help-a koji je zavisan od konteksta.

Praktična korist ActiveX principa je primena jedinstvenog modela, koji se zasnova na prostim objektima, i koji omogućavaju programeru da kreira softverske kompomente koje mogu međusobno da se razmenjuju, bez potrebe da se modifikuje celokupna aplikacija. Ova zamenjivost može da redukuje cenu razvoja i produži vek aplikacije. Na primer, aplikacija koja je originalno napisana za upotrebu 12-bitne, analogne I/O akvizicione kartice, može da se koristi za 16-bitnu analognu karticu, jednostavnom zamenom ActiveX  kontrole koja opisuje karakteristike i funkcionalnost modula za akviziciju podataka.

ActiveX paket može da opravda i zaštiti ulaganja jer uz pomoć njega aplikacije su prenosive, a hardverska unapređenja su jednostavnija. ED za svoje aplikacije koristi a i vama preporučuje ComponentsWorks 32-bitni ActiveX od National Instruments-a.

Šta je to DMA i zašto se koristi?

DMA ili direktni memorijski pristup (Direct Memory Access), je tehnika koja se koristi za povećanje propusne moći sistema (throughput) u ISA računarima. DMA daje mogućnost za smeštanje podataka merenja direktno u memoriju, bez intervencije CPU-a, pomoću tzv. “krađe ciklusa” procesora (cycle stealing). Dok je DMA u toku, akvizicioni modul komunicira direktno sa magistralom podataka, koristeći specijalni set hardverskih handshake signala. 

DMA je ne zamenljiv kada se prikuplja veliki broj podataka u kontinuiranom nizu (streaming) i smešta u memoriju ili na disk. Takođe, DMA je izvanredna tehnika kada se zahteva kontinualan prenos podataka, bez prekida (gap-free) a neophodan je za precizni hardverski tajming kod periodičnog uzorkovanja signala. 

DMA nije neophodan ako aplikacija koristi sporo uzorkovanje i/ili upravljanje. To je obično slučaj kod merenja temperature ili naprezanja, pošto se ti fizički parametri obično ne menjaju brzo. Upotreba DMA u vašoj aplikaciji može biti teška, ako nikada ranije niste programirali ovaj mod rada, pogotovo ako pišete svoj sopstveni softver. Međutim, ako koristite softverske pakete za akviziciju podataka koji podržavaju DMA, tada se upotreba DMA preporučuje a i lakše se implementira u vaš aplikativni softver. 

Ako želite da više naučite o DMA pročitajte stranu Sve o DMA.

Šta je BURST mod  kod DAQ sistema?

Burst Mode (u daljem tekstu Barst) je tehnika semplovanja koja koristi veoma brzo skeniranje selektovanih kanala sa specificiranim intervalom. Kada koristite Windows okruženje, ovaj način rada je često neophodan, posebno kada se zahtevaju brzine semplovanja od 100.000 ili više uzoraka u sekundi, ili ako se zahteva procesiranje podataka. Brzina semplovanja u barst modu je precizna, pošto je barst (grupa određenog broja podataka, uzeta u jednom prolazu) uvek sinhron. 

PC RAM se puni sa barst  podacima dok je glavna aplikacija neaktivna i pri tome se ne koriste CPU resursi. Kada je bafer podataka pun, aplikacioni softver ponovo preuzima svoju ulogu i započinje procesiranje podataka. Sledeći barst  podataka se može startovati ručno ili pomoću softverske komande. Svaki put kada se preuzme barst  podataka dolazi do interapta, što nam govori da to nije kontinualan mod prikupljanja podataka. Barst mod zahteva da se specificira broj podataka koji će biti uzeti. Jedino ograničenje za ovaj broj je veličina PC RAM-a. 

Koja bazna adresa treba da se postavi na DAQ sistemu?

Sve ED-ove kartice za akviziciju podataka ili analogni i digitalni moduli za PC kontrolere se setuju u I/O prostoru ili memorijskoj mapi. Ove principe adresiranja koriste svi proizvođači DAQ sistema. 

Bazna adresa DAQ modula određuje gde je modul lociran u I/O prostoru ili adresu u memorijskoj mapi PC-a. Softver zahteva ovu informaciju da bi mogao da komunicira sa modulom. Prvo, treba utvrditi koji I/O adresni prostor ili koji deo memorijske mape je raspoloživ na vašem PC-u. Ovo možete utvrditi pronalaženjem drugih I/O modula u vašem PC-u, ako postoje, i utvrđivanjem baznih adresa na koje su setovani. ED-ovi DAQ sistemi se adresiraju u memorijskoj mapi izuzev ED428 i ED428-DAS koji se adresiraju u I/O prostoru.

Svi DAQ moduli imaju prekidače za postavljanje bazne adrese sa 6 ili 8 pozicija. Bez obzira da li imaju 6 ili 8 pozicija, jedna od pozicija na prekidaču uvek predstavlja najznačajniji bit (MSB). 

Na ISA basu, najčešće raspoliživ opseg adresa je između 768 decimalno (300 Hex) i 896 decimalno (380 Hex). Za druge raspoložive adrese, treba pogledati tehničko uputstvo računara. Ako imate nekorektno postavljenu baznu adresu, može doći do blokiranja računara ili će modul vratiti nekorektne podatke. Može se dogoditi da modul ne odgovara na komande, ili da drajveri generišu grešku. Da bi se izbegle ove greške ED je u korisničkoj dokumentaciji za svaki svoj proizvod vrlo opširno i na jednostavan način opisao i grafički predstavio setovanje adresa odnosno postavljanje segmenata na adresnom prekidaču.

Kako da postavim baznu adresu i kako da konfigurišem Config.sys?

Da bi svi ED-ovi memorijski mapirani sistemi za akviziciju podataka ispravno radili, potrebno je da u memorijskom menadžeru (EMM386) zabranite korišćenje dela memorije odnosno da ovaj memorijski prostor rezervišete za sistem za akviziciju koji želite da instalirate u vaš PC ili u industrijski PC kontroler. To se radi tako što se u fajlu CONFIG.SYS, memorijskom menadžeru pomoću njegove X opcije, "kaže" koji deo memorije ne sme da koristi. Znači, prve dve linije u fajlu CONFIG.SYS treba da glase:
 
DEVICE=C:\WINDOWS\HIMEM.SYS
DEVICE=C:\WINDOWS\EMM386.EXE X=nnnn-mmmm X=pppp-kkkk
gde su:
          nnnn - bazna adresa prve ploče
          mmmm - bazna adresa prve ploče uvećana za 1kb
          pppp - bazna adresa druge ploče
          kkkk - bazna adresa druge ploče uvećana za 1kb
 
i tako redom ako ima više ploča u sistemu.

Ako imate ploče čije bazne adrese idu redom jedna za drugom onda je dovoljna samo jedna X opcija, gde je prvi parametar bazna adresa ploče sa najnižom baznom adresom, a drugi parametar je ta bazna adresa uvećana za onoliko Kb koliko ima ploča.

PRIMER: Ako imate dve ploče sa baznim adresama D000 i D040 onda će prve dve linije u fajlu CONFIG.SYS izgledati na sledeći način:
 
DEVICE=C:\WINDOWS\HIMEM.SYS
DEVICE=C:\WINDOWS\EMM386.EXE X=D000-D080

Zašto moj sistem za akviziciju pokazuje više šuma nego digitalni multimetar?

Digitalni voltmetar koristi integrirajući ili usrednjavajući metod konverzije, dok većina A/D modula uzima jedan uzorak u jednom trenutku merenja. Digitalni voltmetar usrednjava naponska očitavanja tokom određenog vremenskog intervala. Pošto se veći deo šuma usrednji tokom vremena, usrednjavanje čini DMM vrlo imunim na visokofrekventni šum. Većina A/D ploča uzima naponsko očitavanje u trenutku kada je A/D modul trigerovan. Ova dva metoda mogu dati isto naponsko očitavanje, ali i vrlo različito, zavisno od trenutka kada je A/D modul trigerovan i nivoa šuma koji je u tom trenutku prisutan. 

Ako napravite veliki broj očitavanja pomoću A/D modula, i primenite matematičko usrednjavanje na izmerene podatke, dobićete očitavanja bez šuma, kao što je to slučaj sa merenjem pomoću DMM.

Instalirao sam DAQ modul u PC ali se on ne odaziva. Šta nije u redu?

Jedan od mogućih problema je da bazna adresa modula nije korektna. Treba proveriti da li su svi prekidači na modulu postavljeni pravilno i da li program prijavljuje istu baznu adresu. Ako je bazna adresa postavljena korektno, treba proveriti da ni jedan drugi modul ili uređaj u računaru ne koristi bilo koju I/O lokaciju koja počinje sa specificiranom baznom adresom. 

Drugi mogući uzrok je nekorektno izabran nivo prekida (interrupt level). Ponovo treba proveriti da li neki drugi uređaj koristi isti nivo prekida koji je specificiran u vašem programu. Drugim rečina da li dva uređaja koriste isti interapt. Konačno, treba proveriti da li je modul ispravno postavljen u slotu PC-a. Modul treba da bude precizno postavljen u konektor i mora da ima dobar električni kontakt sa njim.

Da li trebaju posebni drajveri pri prelazu sa Windows 3.1 na Windows 95 ili NT ?

Trebaju! Vaša 16-bitna Windows 3.1 aplikacija za akviziciju podataka uspešno će raditi u Windows 95, ali ne i u Windows NT okruženju, pošto Windows NT ne dopušta direktan pristup hardverskim I/O portovima ako takve koristite. Da bi radila pod Windows NT-om, aplikacija zahteva drajvere u kernel modu; vaša aplikacija mora da bude modifikovana da bi komunicirala sa takvim drajverima. Ako želite da  modifikujete 16-bitnu aplikaciju u Windows 95 ili NT okruženje i da koristite 32-bitne kompajlere, kao što su Visual C, Visual C++ ili Visal Basic 5.0, potrebni su vam novi drajveri sa 32-bitnim DLL-ovima. Ovo je potrebno zbog toga što 32-bitni kompajleri nisu kompatibilni unazad, sa 16-bitnim kodom, i ne mogu praviti pozive ka 16-bitnim DLL-ovima. Za ovu svrhu preporučujemo ED-Link, 32-bitni drajver za popularne jezike.

Da li moju aplikaciju treba da prebacim u NT ili u Win98. U čemu je razlika?

Većina proizvođača opreme za akviziciju podataka podržava i Windows 95/98 i NT a očekujemo i Windows 2000.  Međutim, na raspolaganju je mnogo više softverskih drajvera za Windows 95 nego za NT. Iz iskustva znamo da je Windows NT mnogo stabilnije okruženje nego Windows 95, ali ne mora da znači da će vaša aplikacija akvizicije podataka bolje raditi pod NT-om. Ako ste "stari" korisnik i ako ste vašu aplikaciju započeli od DOS-a ili Windows 3.1 okruženja, ipak je nešto bolje da pređete na Windows 95/98, pošto bi prelazak na NT zahtevao više modifikacija u vašoj aplikaciji.  

Međutim, ako ste spremni da investirate u skok sa 16 na 32-bitne drajvere, ED-Link vam je na raspolaganju za NT. Za informaciju, u poslednje dve godine za svoje aplikacije i SCADA sisteme koje radimo za krajnje kupce isključivo upotrebljavamo NT.

Šta je ALIASING  greška? Može li se ona pouzdano detektovati?

Pojam “alias“ odnosi se na lažnu niskofrekventnu komponentu, koja se pojavljuje u semplovanim podacima koji su prikupljeni sa presporom brzinom semplovanja. Aliasing greška se javlja kada su neke frekventne komponente signala više od Nyquist-ove frekvencije (Nyquist-ova teorija ustanovljava da frekvencija semplovanja mora biti bar dva puta viša od najviše frekventne komponente signala), odnosno od jedne polovine brzine semplovanja. Na primer, ako prikupljate podatke sa osam kanala brzinom od 100 Ksempla/sekundi, brzina uzorkovanja za jedan kanal iznosi 100 Ksempla/sekundi / 8, a to je 12.5 Ksempla/sekundi po kanalu. U tom slučaju, bilo koja komponenta signala sa frekvencijom iznad 6.25 KHz, izazvaće aliasing grešku. Aliasing greška se teško detektuje i najčešće ju je nemoguće otkloniti softverskim putem. 

Da eliminišete visokofrekventne komponente iz signala treba da postavite dovoljno visoku frekvenciju semplovanja, ili, ako to nije moguće, u vaš sistem ugradite anti-aliasing filter na svaki kanal i to pre nego što signali uđu u sistem za akviziciju podataka odnosno ispred analogno-digitalnog konvertora (ADC). Nešto više o aliasingu možete potražiti na strani Priprema i kondicioniranje signala.

U čemu je razlika između maksimalne brzine semplovanja i propusnog opsega?

Važno u primeni sistemima za akviziciju podataka je da korisnik uoči razliku između maksimalne brzine semplovanja i propusnog opsega. Maksimalna brzina semplovanja predstavlja “neto“ prousnu moć A/D konvertora, nakon što je uzet u obzir svaki tajming procesa akvizicije podataka. Brzina sistema se može izračunati ako se saberu vremena uključivanja multipleksera, vreme sample-and-hold  kola, vreme A/D konverzije, bilo koji digitalni handshaking (ciklus zahteva za DMA i sl.), kao i sva relevantna vremena izvršenja softvera. Ta vremena se sabiraju i prave "bruto" propusnu moć sistema.

Propusni opseg je termin koji opisuje funkciju sposobnosti analognih ulaznih kola da propuste visoke frekvencije. Jednostavnije, propusni opseg je određen najvišom frekventnom komponetom signala koja može da prođe kroz ulazni pojačavač i/ili filter bez atenuacije.

Koje su granice COMMON MODE napona i kako on utiče na DAQ sistem?

Common Mode napon (Common Mode Voltage ili CMV) je napon koji se pojavljuje između ulaznih priključaka PC akvizicione kartice i njenog uzemljenja. On predstavlja napon koji se javlja istovremeno na oba ulazna terminala A/D modula. CMV ograničava svaki računarski baziran sistem za akviziciju podataka u pogledu ukupnog ulaznog napona koji može da se meri. Većina A/D modula ne može da meri signale iznad ±10 do ±13 V, jer se ulazni pojačavači na akvizicionom modulu obično napajaju naponom od ±12 do ±15 V. Bilo koji merni signal koji se nalazi unutar dva volta u odnosu na napon napajanja, dovešće do zasićenja pojačavača i prouzrokovaće znatne greške u merenju. To znači da modul koja se napaja sa ±12 V i koja ima maksimalni signalni ulaz od ±10 V, u single- ended ulaznoj konfiguraciji, u kojoj je signal referisan u odnosu na masu, ne sme imati na ulazu ukupni signal veći od ±10 V.

Koji je najefikasniji način da se reši konflikt DAQ sistema u PC-u?

Kada je akviziciona kartica u konfliktu sa drugim karticama u PC-u (kartice za periferale i sl.), tipični simptomi su blokiranje PC-a, greške inicijalizacije, a ponekad i pogrešni rezultati. Svaka kartica u PC-u mora da ima jedinstvenu baznu adresu, lični IRQ i DMA kanal. Plug&Play BIOS Windows-a 95 je dizajniran da alocira i sortira te resurse automatski, eliminišući na taj način moguće konflikte. Međutim Plug&Play procedura ponekad ne uspeva da detektuje Plug-In module – posebno ISA-bas module, tako da se ponekad mogu javiti konflikti. Najbrži način da se ustanovi da li je vaša akviziciona kartica u konfliktu sa nekim drugim Plug-In modulom u PC-u, je da privremeno izvadite module (npr. mrežnu, zvučnu ili modemsku karticu) jedan po jedan, sve dok se konflikt ne izgubi odnosno sistem ne proradi. Tada, koristeći device manager, možete pregledati i dokumentovati resurse koje koristi svaki od modula i utvrditi koje od ploča se pozivaju na iste resurse. Da biste ispravili konflikt, moraćete modifikovati adresu na jednom modula od dva koja su u konfliktu.

Uspešna aplikacija na starom računaru ne radi na novom. Šta da uradim?

Problem ne potiče od konfiguracije ili konflikata u baznoj adresi, memoriji, IRQ, ili DMA; on je u izvornom kodu vaše aplikacije. Ponekad pojedini delovi koda mogu proizvesti različite efekte na računarima koji rade različitim brzinama – posebno ako taj deo koda komunicira sa periferijama i koristi metod polling-a. Pošto je polling zavisan od brzine CPU-a, greška se može javiti ako je računar brži od periferija sa kojima komunicira. Bilo bi dobro da se prilikom programiranja aplikacije uvek proveri handshaking softvera i hardvera. Ovo može da uspori programera ali će napraviti aplikaciju robusnijom i lakše nadgradivom.